Republika Srbija, kao i mnoge druge države ima razrađena i usvojena strateška dokumenta u oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane.
Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije predstavlja najvažniji strateški dokument kojim se utvrđuju osnove politike bezbednosti u zaštiti nacionalnih interesa Republike Srbije (RS). (Strategija nacionalne bezbednosti, Uvod, str.3, 2009.).
Polazište Strategije nacionalne bezbednosti (SNB) čine suverenitet i teritorijalni integritet RS, ekonomski prosperitet, socijalna stabilnost, razvoj demokratije i vladavine prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, evropska spoljnopolitička orijentacija i unapređenje saradnje sa najuticajnim subjektima međunarodne zajednice i državama u regionu (isto, str.3). Redosled kojim su navedena polazišta SNB RS, obično predstavljaju i njihov rang po važnosti.
Shodno navedenim polazištima, SNB RS definiše nacionalne interese u oblasti bezbednosti, kao izraz vitalnih vrednosti i potreba građana, naroda i države i proizilaze iz najviših vrednosti koje su utvrđene Ustavom RS. Republika Srbija osnovnim nacionalnim vrednostima smatra, pre svega, nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, slobodu, jednakost, izgradnju i očuvanje mira, vladavinu prava, demokratiju, socijalnu pravdu, ljudska prava i slobode, nacionalnu, rasnu i versku ravnopravnost i ravnopravnost polova, nepovredivost imovine i očuvanje životne sredine. Nacionalne vrednosti štite se ostvarivanjem nacionalnih interesa (Isto, str.13). Istini za volju, u SNB RS ne ističu se posebno vitalni nacionalni interesi, ali se očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti RS i nacionalnog, kulturnog, verskog i istorijskog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina, smatra trajnim interesima svih njenih građana (Isto, str.14).
Svi pobrojani nacionalni interesi su važni, ali interesi koji se smatraju trajnim, možemo nazivati vitalnim, ili životno važnim nacionalnim interesima. Ovi interesi u hijerahiji interesa i vrednosti zauzimaju sami vrh lestvice nacionalnih interesa i vrednosti. Ekonomski prosperitet, ravnopravnost građana, vladavina prava, demokratija i drugi pobrojani interesi mogu biti ostvareni samo u nezavisnim, slobodnim, suverenim i teritorijalno celovitim državama.
U kontekstu rečenog treba posmatrati i kosovsko-metohijski problem, odnosno problem jednostrano proglašene nezavisnosti КiM, pod imenom Republika Кosovo. Briselski pregovori, unutrašnji dijalog, moraju biti posmatrani u ustavnim okvirima RS, odnosno u osnovnim odredbama SNB RS, o kojoj je ovde bilo reči. Iako se u SNB RS, prilikom analiziranja izazova, rizika i pretnji na prvo mesto ističe opasnost od oružane agresije na RS, zatim na drugom mestu se ističu separatističke težnje pojedinih nacionalističkih i verskih ekstremističkih grupa, a tek na trećem mestu se nalazi protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost Кosova, iako se ona smatra najvećom pretnjom po bezbednost RS (Isto, str.9).
Da bi se valjano zaštitili i odbranili nacionalni interesi, SNB RS predviđa niz elemenata politike nacionalne bezbednosti i to: spoljna politika, ekonomska politika, politika odbrane, politika unutrašnje bezbednosti, politika zaštite ljudskih i manjinskih prava, socijalna politika i politika u drugim oblastima društvenog života (Isto, str. 18). U dosadašnjoj praksi kada je reč o opasnostima i pretnjama po nacionalne interese RS, koje dolaze od jednostrano i protiv pravno proglašene nezavisnoti Кosova, navedeni elementi nacionalne bezbednosti su stavljani u funkciju sa različitim intenzitetom i da li su različite rezultate, uglavnom nedovoljne, da bi se otklonile sve opasnosti i pretnje od jednostrano proglašene nezavisnosti Кosova i da bi se zaštitili vitalni nacionalni interesi.
Jasnoća i nedvosmislenost ustavnih odredbi i osnovnih starteških postavki SNB RS, a sve u vezi sa nacionalinim intersima, a posebno sa trajnim – vitalnim, ne ostavljaju prostor za bilo kakvu vrstu kompromisa u briselskim pregovorima, dok u sklopu unutrašnjeg dijaloga mogu biti tema njihovih korekcija u sklopu ustavom predviđenih procedura u institucijama RS.
U proteklih nekoliko dana vrlo često čujemo reč kompromis, kada se govori o iznalaženju pravno obavezujućeg sporazuma između „prištine“ i „beograda“ (namerno napisno malim početnim slovom, jer se radi oodređenim pleonazmima, prim. autora).
Šta je u stvari kompromis? To je vrsta rešenja konflikta kod koga obe strane bivaju, potpuno, delimično ili polovično zadovoljne rešenjem. Obično se prihvata kao privremeno rešenje na putu do konačnog rešenja, a kada su stavovi i suviše suprostavljeni i kao jedino moguće rešenje. Кompromis znači i prihvatanje tuđih zahteva na štetu vlastitih ciljeva i težnji. Ekstremizam se često smatra antonimom kompromisa.
Da li je moguće govoriti o kompromisu kada se radi o vitalnim nacionalnim interesima.? Da li je kompromis kada se nezavisnost, suverenitet i teritorijalna celovitost zemlje naruše u određenom obimu, a ne u celosti? Država je suverena i teritorijalno celovita u skladu sa Ustavom, ili to nije. To je nešto slično kao sa devojkom. Ne može devojka biti malo trudna. Ili je trudna ili nije.
Šta u slučaju briselskih pregovora između RS i kosovskih vlasti u Prištini može biti kompromis, odnosno rešenje koje neće biti po volji i u skladu sa interesima strana pregovarača? Ciljevi i interesi sa kojima su strane ušle u pregovore su posve različiti. Vlasti RS nastoje kroz briselski sporazum obezbediti potpunu zaštitu interesa srpskog naroda na КiM, i nacionalne interese RS, u meri koliko to garantuje Rezolucija 1244 SB UN. Prištinske vlasti nastoje kroz briselski dijalog osnažiti samoproglašenu nezavisnost i uz pomoć svojih mentora promovisanti istu na međunarodnom planu. Dosadašnje iskustvu u briselskim pregovorima nam pokazuje suprostavljenost interesa i ciljeva pregovaračkih strana, zato je kompromis u tim pregovorima moguć kao privremeno rešenje do iznalaženja konačnog rešenja u odnosima vlasti u Beogradu i vlasti u Prištini. Briselski pregovori kada budu okončani i rezultati implementirani to neće značiti rešenje stausa КiM.
Žurba rešavanja problema КiM, u koju se upustila vlast RS, koji više od sto godina čeka konačno održivo rešenje, ističući da je narednih desetak dana ključnih u ršavanju statusa КiM, pokazuje izloženost vlasti RS međunarodnim pritiscima od najmoćnijih zemalja u svetu. Takođe vidimo, da se vlast u RS često dobijala i gubila zahvaljujući (ne)rešenom kosovskom pitanju. Današnje vlasti u Beogradu vode neizvesnu borbu očuvanja integriteta zemlje. Neki će reći da to čine radi održanja na vlasti, a drugi, da to rade iz patriotskih razloga i odbrane vitalnih nacionalnih interesa. Opozicija u RS, dodvoravajući se stranim faktorima, šaljući poruku „mi smo tu, spremni smo ispuniti vaše naloge i staviti tačku na kosovsko pitanje“, želi doći na vlast, a potom za uzvrat svojim stranim nalagodavcima, bezuslovno prihvatiti nezavisnost Кosova i saglasiti se sa pristupanjem Кosova u OUN, kao punopravnog člana.
Dakle, koplja se ukrštaju i lome u vezi sa vitalnim nacionalnim interesima RS i srpskog naroda u celini. Samo male, nejake, neslobodne države dolaze u situaciju da vitalne nacionalne interese posmatraju kao vrednosti o kojima se može i mora raspravljati, sve do podvrgavanja istih kompromisu. Srbija nije u poziciji, kao neke moćne države, pre svih SAD, da rezolutno, bez zadrške i ikakve rezerve ispunjava fundamentalne odgovornosti zaštite i odbrane svoga naroda, svoje otadžbine i svoga načina života, kako se to kaže između ostalog u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD.
Iako je dosadašnji unutrašnji dijalog o КiM pokazao da je većina učesnika u tom dijalogu za održanje stanja status qou, kako to neki nazivaju „zamrznuti konflikt“, predsednik RS se sa time ne slaže i želi „konačno rešenje kosovskog pitanja“, iako u ovakvim i sličnim situacijama ne postoje konačna rešenja, nego je reč o dugotrajnim procesima. Predsednik smatra da vremnenom RS gubi na КiM, i takođe gubi, posmatrano i na unutrašnjem i međunarodnom planu. Verovatno predsednik RS smatra da će se stanje na КiM pogoršavati na štetu srpskog naroda, da će srpski narod na КiM biti sve manje zaštićen, da će prisustvo institucija RS na КiM biti posve eliminsano, da će pozicija Кosova kao samoproglašene države na međunarodnom planu sve više jačati, da će pozicija RS na međunarodnom planu slabiti i evrointegracije će biti usporene, što će se odraziti na ekonomski razvoj zemlje i standard stanovništva.
Neki od navedenih predpostavki kojima se rukovodi predsednik RS mogu se smatrati realnim i ostvarivim. Međutim, pozicija RS na međunarodnom planu može biti samo bolja i RS će imati još snažniju podršku svojih saveznika pa i nekih novih država koje to do sada nisu bile. „Zamrznut konflikt“ odnosno održanje postojećeg stanja, uz obezbeđenje zaštite nacionalnih interesa srpskog naroda КiM, pre svega kroz formu ZSO, uz maksimalne međunarodne garancije, može omogućiti RS određeni „predah“ i pružiti priliku za nastavak borbe za odbranu vitalnih nacionalnih interesa sa mnogo više uspeha.
Кompromis za RS može biti u sledećem: nastavak dijalog u okvirima briselskih pregovora, održanje mira i stabilnosti na КiM, pre svega u srpskim sredinama, formiranje ZSO, nepriznavanje samoproglašene kosovske nezavisnosti, nepreduzimanje nikakvih nasilnih sredstava da se povrati suverenitet na КiM, saradnja sa međunarodnom zajednicom i organima UN i EU na КiM, prihvatanje dosadašnjeg oblika vlasti u Prištini, jačanje ekonomskih veza sa КiM i biti sve snažnije prisutni na КiM u ekonomskom i trgovinskom smislu, vođenje ofanzivne politike na spoljnem i diplomatskom planu, poštovanje Rezolucije 1244 SB UN, zaštita srpskog kulturnog i istorijskog blaga na КiM i imovine državnih preduzeća, sa prištinskim vlastima održavati permanentan kontakt i produbljivati dijalog.
Za vlasti u Prištini kompromis znači jedino to da RS prizna Кosovo i da se saglasi sa njegovim članstvom u OUN, a da za uzvrat bude formirana ZSO u skladu sa kosovskim ustavom.
Ukoliko neko misli da je kompromis formiranje ZSO, davanje „stolice“ Кosovu u OUN bez formalnog priznanja, onda to znači indirektno priznanje Кosova kao suverene i nezavisne države i odricanje od vitalnih nacionalnih interesa RS i srpskog naroda. Tvrdnje opozicionih lidera da Кosovu ne treba formalno priznati, a da mu treba dati „stolicu“ u OUN, jer ga nisu priznale i neke članice EU, pa to ne bi značilo akt priznanja, su pogrešne. Кosovo može postati punopravan član OUN i bez da ga priznaju sve članice EU, ali ne može postati član OUN bez saglasnosti RS, a ta saglasnost suštinski odražava priznanje Кosova. Nakon toga čina i sve ostale države mogu bez ustezanja priznati Кosovo.
Očito je da će prištinske vlasti uz podršku svojih mentora istrajavati na svojoj nezavisnosti, bez da ona bude na bilo koji način ugrožena u daljnim pregovorima sa RS, to ne sme navesti vlast RS da se formalno odrekne КiM, da odustane od borbe za svoje vitalne nacionalne interese. Odustajanje od КiM znači gubitak teritorijalnog integriteta, potpuni gubitak suvereniteta na toj teritoriji, nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta, a to znači odricanje od vitalnih nacionalnih interesa RS. Na ovaj način bili bi ugroženi i ostali nacionalni interesi RS i srpskog naroda u celini.
Sigurno da će neprihvatanje kosovske nezavisnosti od strane RS i istrajavanje na ustavnim odredbama i na odredbama Rezolucije 1244 SB UN, proizvesti određene negativne posledice po RS od strane moćnih zapadnih država, pokrovitelja kosovske nezavisnosti, zato treba imati jasnu procenu benefita i negativnih uticaja, odnosno gubitaka po RS. Кosovsko pitanje uvek može proizvesti dominoefekat na unutrašnjem planu, u smislu daljeg usitnjavanja teritorija RS i njene dezintegracije. Istrajavanje na određenim rešenjima može imati kobne posledice po sam narod, zato treba imati na umu i činjenicu „narod se može žrtvovati samo u ime naroda“.
Dosadašnji razvoj događaja na КiM, očekivani razvoj geopolitičkih prilka na međunarodnom planu, trebaju biti ključni činioci u daljim potezima vlasti RS. Sadašnji procesi rešavanja kosovskog pitanja mogu biti samo jedna etapa u dugotrajnom procesu dolaska do održivih rešenja, koja neće ugroziti samu supstancu srpskog naroda i srpske države.
Izvor: ANFOR
Dr Vinko Pandurević
general u penziji Vojske Srbije i VRS
