Spasovdan je veliki i značajan hrišćanski praznik, a nekada su ga takođe slavili muslimani i katolici.
Pada uvek u šesti četvrtak po Vaskrsu. Jedan je od 12 velikih praznika i osam Hristovih praznika.
Poštovan je veoma i u predhrišćanskom vremenu, a tradicionalno je izuzetno cenjen i poštovan u doba cara Dušana. Smatra se da nije slučajno što je čuveni Dušanov zakonik obnarodovan 1349. na Spasovdan, a na isti praznik i dopunjen 1354. godine.
Na Spasovdan se ne radi nikakav težak posao jer je veliki praznik koji prema verovanju može da spasi kuću od nevolje, a decu od bolesti.
Prema narodnom predanju na spasovdan se spasio Bog od rđavih ljudi i vazneo se na nebo, a ostala je i priča da je Bog pobegao na nebo od zlih i nevaljalih ljudi.
Od davnina je Spasovdan prolećni praznik stočara i zemljoradnika. Smatra se veoma srećnim varovnim danom kada sve valja započinjati i zato se zove još Spasovlje.
Pre zore na Spasovdan krstonoše pohode zapise, osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške, noseći barjake i krst, a narod stiže pod stablo zapisa kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama.
Te litije se priređuju radi napretka letine i boljeg berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući dok pop činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u provrćeno stablo stavlja zapis da “čuva selo od crva”.
Na Spasovdan se ne radi da grom ne bije, a u leskovačkom kraju veruju da treba izbegavati rad da ne dođe na čoveka “lošotinja” i da insekti ne opustoše njive.
Posebno je bio raširen običaj da se na Spasovdan po njivama, zabranima, torovima, košnicama, baštama pobadaju krstovi od leskvine (zakršćavanje letine), ako to nije učinjeno na Đurđevdan. Pobadan je i leskov štap i rasecan na vrhu, u visini grudi, a u rasek je stavljen kraći prut i tako pravljen krst kojim može da se vidi sa svih strana.
Prema hrišćanskom verovanju Hristos je vaskrsenjem pokazao da je jači od smrti i 40 dana kasnije njegovi su se učenici nalazili za trpezom.
Tog dana im se Hristos ponovo javio i rekao:
– Idite po svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se biće spasen, a ko ne poveruje biće osuđen.
Tako su mogli preneti Hristovu veru u svet i time ljude spasavati u veri – odatle naziv Spasovdan.
U nekim krajevima bio je običaj da se od osušenog svinjskog brava sačuva vilica i na Spasovdan pojede da im “sva svinja ubuduće bude slatkorana” odnosno da im prija sve ono što “po gori popasu i iz korita poloču”.
Kosti od oglodane vilice se ne razdvajaju nego se sa sve zubima okače u pčelinjaku da bi pčele u rojevima napredovale.
Tako se u nekim krajevima rano išlo u jagode i na Spasovdan se izjutra ne jede ništa dok se ne okuse jagode. Negde je, pak, bio običaj da kad se prvi put od godišnjih plodova i namirnica okusi o Spasovdanu (mleko, meso, voće).
Ponegde se čak i verovalo da ne valja okusiti novo voće ako su nekom deca umirala dok najpre ne razdele sirotinji od tog novog voća za dušu svoje dece, jer će, u protivnom, na onom svetu deca ostati bez tog obroka i grišće svoje prste umesto obroka, govoreći da su im ga roditelji pojeli.
Bio je i običaj da se na Spasovdan pre sunca kupa u reci ili moru. Vernici do Spasovdana ne piju mleko od muže u toj godini pa je ovo prvo kušanje mleka propraćeno nizom običaja radi povećanja mlečnosti i boljeg skorupa, uz prskanje mlekom i zalivanje vodom za vrat, da bi bilo mleka kao vode.
U nekim selima oko Požege na posudu s vodom, u kojoj su i mnoge razne trave, stavljana je debela cerova kora, koja se probuši i kroz nju procedi malo mleka, da se hvata kajmak debeo kao cerova kora.
Na Spasovdan, verovalo se u Šumadiji, u zoru se mogu videti vampiri.
Ovaj praznik je slava grada Beograda, a u mnogim mestima u Srbiji je i zavetina – praznik celog naselja.
SD
