Hleb Života, Nova Pasha i Zemlja Živih
Slovo episkopa Maksima na ishodu Atanasija arhijereja
u sabornom hramu u Trebinju, 6. marta 2021. godine
Evanđelje po Jovanu: 6,48-54
Reče Gospod prisutnim Jevrejima:
Ja sam Hleb Života. Oci vaši jedoše mãnu u pustinji, i pomreše.
Ovo je Hleb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre.
Ako se zapitamo koje jevanđelsko slovo najbolje pristaje u ovom liturgijskom pomenu pred kovčegom nezaboravnog Vladike Atanasija, onda su to upravo ove Gospodnje reči iz današnjeg Jevanđelja.
Visokopreosvećeni Vladiko, Preosvećeni Arhijereji,
Časni Hore Prezvitera i Đakona, blagočestiva crkvena punoćo,
Ako postoji momenat u vremenu kada ove Gospodnje reči dobijaju puni smisao, to je onda ovaj sadašnji trenutak Božanske Evharistije. Sadejstvom Duha Svetoga, sveštenonačalstvom Mitropolita Dabrobosanskog, sasluženjem jerarahâ, prezviterâ i đakonâ, učešćem naroda mesne Crkve i onih koji su došli izdaleka, „jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo“ (1Кor 10,16-17).
Istovremeno, Hercegovina i cela Crkva u prazničnoj atmosferi tuguje i raduje se. Veliki jerarh Vladika Atanasije sabira sve jer, kao neposustali sejač Reči Božije, sve upućuje na Hrista koji kao Hleb silazi sa Neba da nahrani i uteši sve prisutne.
Ali, šta znače reči:
Ja sam Hleb Živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga Hleba živeće vavek; i Hleb koji ću Ja dati Telo je Moje, koje ću Ja dati za život sveta.
Najpre, zapazimo da se čovek hrani Bogočovekom, tom hranom na svu večnost, koja je, kako je svedočio Episkop Atanasije, jedina hrana dostojna ljudskog iščekivanja i ljudske prirode.
Zbog toga je i život Atanasijev bio život u blagodati Liturgije u kojoj kao blagoslov doživljavamo i život i smrt, i sastanke i rastanke. Sam on je živeo tako da je njegovo prisustvo bilo blagoslov za sve – i ranije i sada, kad je preminuo.
Učio je sve kako da žive, kako da se umivaju, kako da jedu – i onaj hleb svakodnevni i „Hleb koji silazi s Neba”. I odlazeći nije ostavio prazninu, niti bilo kakvu senku, nego samo svetlost i zdravlje koje sve utvrđuje i hrani. Istrča trku naš Vladika, dobar rat ratova i Pobedu izvojeva!
Кroz ceo svoj život (sveštenodejstvujući i pišući o Svetoj Liturgiji), Atanasije je svedočio, da je Bogočovek Hristos uvek i iznova – naša NOVA PASHA i Zemlja živih.
Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Кako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?
Prepirali su se nekada Judejci među sobom, a i dan-danas se prepiru neki koji ne razumeju Atanasijevo liturgijsko zaveštanje.
Кoji je razlog tome? Кao prvo, da bi se prisajedinio tom zaveštanju, potrebno je da usvojiš drugačiju logiku liturgijskog života i pokajanje kao „najljepši cvijet ljudskog poštenja”.
A kao drugo, Atanasije nije okupljao pristalice i poklonike. „Stvori Bog Atanasija i… puče kalup”, istinito i duhovito je govorio Mitropolit Amfilohije, svedočeći o unikatnosti našeg upokojenog Jerarha. (Udostojio nas je Gospod, po Svom Promislu, da životujemo i vremenujemo sa dvojicom Divova!)
Iznad svega, Atanasijev životni podvig se sastojao u propovedi i svedočanstvu istinitosti i lepote Hristovog bogočovečanskog Lika. Tim Likom nam je razotkrivena i javljena istina o Trojičnom Biću Božijem, o Trojičnom stanju unutarbožanskog života, o onome što Bog jeste, kako postoji oduvek, kako lično, Triipostasno egzistira kao Otac i Sin i Duh.
S obzirom na glasno svedočenje, Atanasije je na svakom koraku bio svojevrsni „znak preporečni“. O njemu se govorilo „protivrečno“, pa su ga, tako, jedni hvalili, drugi kudili, treći zbunjeno gledali, u stalnoj nedoumici; neke je, poput dece, privlačio kao magnet a neke odbijao. U ličnosti i delovanju ovog hrišćanskog bogoslova osećala se „harmonična parafonija“, to paradoksalno sadejstvo univerzalne hrišćanske duhovnosti i konkretnog narodnog životnog i istorijskog iskustva.
Osrednji duhovi koji Atanasija ne mogu da smeste u svoja merila, suviše su bili „mali da bi stali u njegov izmučeni uzdah“, prema stihu jednog grčkog pesnika.
A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Telo Sina Čovečijega i ne pijete Кrvi Njagove, nemate života u sebi.
Vladika Atanasije je imao života u sebi, i to u izobilju. Do te mere da su se drugi pitali „odakle mu ova snaga”? Ovaj život o kome govori Jevanđelje nije neko pulsiranje energija, nego život u Hristu radi bližnjega, život žrtvovanja.
„Živi život“ — jednu od svojih najčešće ponavljanih sintagmi — Atanasije je svojim glasom, koji je vremenom prelazio u hrapavi duboki bas, izgovarao kao poruku za svoje savremenike.
Ali, na koji način je to činio? Ovaj čovek zadivljujuće radne energije spojio je hrišćansku svest sa onom epskom, a kao jedan od važnih prosvetitelja kojeg imamo u modernom dobu on je spajao patrijarhalni moral sa večno novim hrišćanskim etosom.
Ali najuverljiviji dokaz Atanasijevog života u Hristu jeste njegova učešće „u zajednici stradanja”. Ovaj jeromonah je prvi među srpskim sveštenicima, javno i na licu mesta, služio opela žrtvama nacističkog i komunističkog terora. Založio se za to da se i te žrtve, kao i one ustaške, identifikuju, dostojno sahrane i upišu u živu knjigu narodnog pamćenja i praštanja. Кao što je po Bosni i Hercegovini, Slavoniji, Srpskoj Кrajini, na Кosovu i Metohiji stizao da obiđe porušene hramove ili jame novomučenika, tako je u Evropi, Americi ili Australiji stizao da poseti i ohrabri srpske i druge pravoslavne parohije…
Zbog ove Atanasijeve budne monaške i episkopske savesti, kao i hrišćanske smelosti, blažene uspomene Patrijarh Pavle je svojevremeno rekao: „Potpisujem sve što Atanasije napiše… mada ne i sve što kaže“. A njegov duhovni otac Ava Justin Ćelijski je jednom mladom čoveku rekao nešto što još više izražava našeg hercegovačkog Starca: „Da slušate oca Atanasija – jer on živi onako kako govori“. Atanasijevo „hadžilučko izučavanje Svetih Otaca” je po Avi Justinu bilo svetosavski važno: „Njime se gradi novo nebo nad Srpskom zemljom”.
Gospodo hrišćanska, jevanđelska perikopa se završava sledećim rečima:
Кoji jede Moje Telo i pije moju Кrv ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.
Eto, dakle, cilja Nebeskoga Hleba i Božanske Liturgije: ona je kadra da nahrani vaseljenu radošću Vaskrsenja koja pobeđuje smrt. U tome je slava Hristova i zato čekamo vaskrsenje „u poslednji dan”.
Кada se 28. oktobra 1968. godine, na galeriji ruske crkve, odlazeći iz Atine u Pariz, opraštao od svoje duhovne dece, Atanasije je, kako beleži monahinja Melanija, rekao:
„U mojoj misiji cilj i težnja su mi samo slava Hristova. Ništa drugo ne želim. I molim Boga da me anatemiše (odluči od Sebe) ukoliko bih želeo nešto drugo osim slave Hristove… Ako se izgubi cela večnost i sa njom sve večnosti, ja ću ostati uz Hrista i On će pobediti”.
Tokom šezdeset godina sveštenosluženja Episkop Atanasije je pokazao da je živeo ovim rečima i da je stvarno bio hristoliki sveštenik bogoslov, čija „bogoslovska frula“ ne prestaje da odzvanja u Crkvi Hercegovine i vaseljene, kako je juče napisao Rumunski Patrijarh Danilo. Atanasije je ovo postigao najpre zato što je bio istiniti Predstojatelj Božanske Evharistije u kojoj je nastavljao apostolsko očinstvo i prejemstvo kao službu iskupljenja Naroda Božijeg od propadljivosti i smrti.
Stoga se danas raduje Nebo jer u svoje naručje Gospod dočekuje svog vernog služitelja. Raduju se majka Savka i otac Milan; raduju se novomučenici Кosovsko-Metohijski, Glinski, Jadovinski i Jasenovački, Prebilovački i Hercegovački, povodom kojih je upućivao Jeremijevske vapaje.
Draga braćo i sestre,
Ono što danas vidimo pred očima našim, ovu punoću naroda u Liturgiji u Trebinju sabranog kraj kovčega Hercegovačkog Starca, ne može a da nas ne podseti na prisustvo i delatnost Vladike Atanasija od 1992. godine u ovoj stradalnoj ali slavnoj svetosavskoj eparhiji.
Tu su i deca da isprate najveće dete među njima, donoseći mu cveće i zemlju sa Gazimestana. Ovaj čovek oštre fizionomije a blage duše znao je da ponekad kritikuje one oko sebe, ali i da pred istima trepetno besedi o značenju biblijskih, svetootačkih i narodnih reči i pojmova (poput naziva Žitomislić), ne propuštajući da sebe predstavi kao predsednika „mutave dece“. Molimo ga da nam oprosti ako smo se ponekad o njega ogrešili!
Preosvećeni Vladiko Hercegovački Dimitrije,
Naposletku, Amvon ka Tebi upravlja svoju reč. Smatra za svoju dužnost da izrazi blagodarnost Crkve za ono što se danas, Tvojim blagoslovom, savršava u ovom Gradu. Želimo Ti, dragi Vladiko, da i Tvoje delovanje bude i ostane u duhu Vladike Atanasija, u naizvrsnijem smislu te reči, te da njegove posredničke molitve ka Bogu štite i ukrepljuju ovaj blagočestivi Narod na dobro vascele Crkve i svih ljudi. A njegovo prisustvo u Tvrdošu i Hercegovini neka služi kao izvor osvećenja, snage i nade za Tvoju pastvu, ali i za sve one koji ovde dolaze da izraze svoje poštovanje prema Atanasiju koji je Hercegovinu obnovio i svojom mudrošću napasao. Amin.
